NE VEŠTINOM – NEGO VRLINOM

Ovo divno upozorenje svetog Vladike Nikolaja i u naše dane živo nam razgoni svaku dilemu oko mogućnosti da svoje probleme, duhovne ili materijalne rešavamo nekim špekulantskim, neodrživim načinima, na dugu stazu.

Mi smo danas kao društvo i pojedinaci u kretanju nizbrdo. Niko ne pokazuje izlaz iz rupe. U nju propadamo još brže (mit o ulasku u Evropsku Uniju), samo se smenjuju putevoditelji koji su ili sami u zabludi, ili zlurado pričaju o nekom blagovanju na dnu. Na dnu rupe je dno. A nije lepo nigde biti na dnu. Da nesreća bude veća oni su to sunovraćenje pretvorili u religiju, pa i neki ljudi iz Crkve, koji su izgubili nadu u spasenje, učestvuje u tom projektu veštine i manipulacije istinom. A nije tako davno u Srbiji vladao hrišćanski sistem vrednosti. Da se podsetimo kako je to bilo:


Gradovi su bili mali i u njima su uglavnom živeli bogati ljudi, zanatlije i trgovci i nešto radnika koji su radili uslužne poslove;

Trgovci su se držali svetosavske trgovine, a to je: da svima bude dobro ( da je zadovoljan i onaj koji kupuje i onaj koji prodaje);

Na selu se živelo u porodičnim domaćinstvima (u porodičnim zadrugama) i tako brojna domaćinstva su sopstvenim snagama bez kupovine nafte, đubriva i semena, proizvodila sve što im je bilo potrebno. Od nešto viškova proizvoda plaćan je razuman porez državi;

Deca iz tih domova bivala su vaspitana i psihički normalna, pa nije bilo potrebno da se uvoze projekti „Sigurna kuća“, ili Zakoni za zaštitu dece od nasilja roditelja. U velikoj porodičnoj zadruzi starešina zadruge sankcionisao bi nesavesnog oca ili kaznio prestupe svake vrste držeći se hrišćanskih zakona i Pravde Božije;

Deca su osnovna znanja sticala u porodici, pa su imala pravilan odnos i prema naciji, Bogu, domovini, porodici i obavezama kako ličnim tako i društvenim (nisu im mozgovi bili ispirani medijskim lažnim tretiranjem stvarnosti, sa dominantnim forsiranjem nasilja i izopačenosti svake vrste);

Darovita deca su dobijala stipendije i školovala se za visoko stručne poslove;

Na poljima se orila pesma, živelo se jednim stabilnim radnim tempom. Ljudi su se takmičili ko će šta lepše i bolje napraviti, proizvesti, pa su i vašari bili mesta za razmenu dobara i za nadmetanja. (Nisu morali da trče u zagrljaj raznim zlotvorima po belom svetu da bi izvozili pošto poto, jer nisu uzimali ničiji novac na zajam, pa nisu nikom ništa ni morali da vraćaju);

Srbija je imala svoje rudnike zlata, bakra i mnogih drugih rudnih i ostalih bogatstava;



Tako je nekako izgledala Srbija, ili bi mogla izgledati da je nisu napadali vandali, pljačkali i razarali vandali u čiji zagrljaj smrti definitivno ulazimo, praćeni neviđenom orkestriranom medijskom kampanjom uz sadejstvo društvene elite, stručnjaka svake moguće vrste (eksperata i analitičara), umetnika, lažnih zvezda, sportskih idola. Svi nas usmeravaju tamo u EU (koju vide kao mesto blagovanja, gde će svi problemi biti rešeni i svi bez napora i rada uhlebljeni).


Sigurno će ako neko ikada bude istraživao propast jednog lepoizglednog naroda srbskog na Balkanu imati muku da objasni kako je ovo bilo moguće?


Sada pišti sirotinja iz mnogoljudnih gradova. Žive i po dve tri generacije u porodičnim sirotinjskim zadrugama u malim stanovima u velikim soliterima. Duhovno raslabljeni, stariji su ostali bez posla, a mlađija nema ni posla, ni gde da radi, a sada sve više nemaju ni volje, ni zdravlja.


Poroci svih vrsta su se uselili u gradski narod, a i seoski, jer im je način života postao isti.
Ovde bi smo prestali sa opisivanjem već svima vidljivog stanja. Ali često ipak savetujemo onima koji pitaju kako dalje.


VI KOJI STE SIROMAŠNI U GRADU, BUDITE SIROMAŠNI U SELU


Dođite na selo. Često je prisutan strah, boje se ljudi da su stari, nenaviknuti na seoske poslove, ili da nemaju imovinu na selu. A mi im predlažemo:


Pa živite isto kao u gradu. Siromašno, samo budite siromašni na selu. Jer kad otvorite vrata i pogledate u vaše dvorište obraslo korovom, možete još tako nenaviknuti na neki rad ipak da naberete malo koprive za zdravu prolećnu čorbu, maslačka za salatu. Pomoći ćete preko plota u nekom staračkom domaćinstvu, nešto što možete. Naš je narod meka srca na stradanja bližnjih. Biće tu uvek malo sira, mleka. Uzećete neku kokoš da vam samo pase po dvorištu travu i imaćete neko jaje.


Deca neće obolevati od depresije. Pomalo svi ponešto mogu da rade, a ne da se glože u sirotinjskim soliterskim zbegovima. Povratiće svoje ljudsko dostojanstvo i prestati da budu polugladna glasačka mašina. Pustite nasilnike. Nek idu kud su pošli. Spasavajte svoju decu, jer taj proleterski put dušepoguban. Držaće vas na kazanima narodne kuhinje, a vi ćete pristajati na sve za još novi tanjir hrane. Dobijaćete lažna obećanja da su blagodati izuma dvadesetog veka namenjene i vama. Naravno, nisu. Te drangulije, koje su predstavljale simbole sreće zapadnog čoveka, sada su i njima polako nedostupne, a mi Srbi nismo na to mnogonaviknuti. Mi smo ometeni i dalje ometani.



Hajde da živimo kao naši preci. Sa Božjim blagoslovom.

Da obnovimo selo.

Da proizvodimo sve što nam je potrebno za svoju porodicu. Zdravu hranu, sopstvenim rukama za svoju decu.

Da oni koji su na selu, pogledaju šta su nasledili od imanja, veština, objekata i to da rade. Zajedno, cela porodica, da se ne dele. Ako su mogli komunisti da prave zadruge, što mi nebismo porodične zadruge (šta su moćne svetske korporacije, nego udruženi porodični posao i kapital).

Tako da proizvodimo, ako treba primitivno, opet orati konjima (za njih ima jeftina hrana, štedi se nafta i dobija se besplatno đubre), da uznegujemo sami svoje seme. To je u Srbiji još uvek moguće, a spadalo bi i u proizvodnju zdrave hrane, što bi pomoglo da prebrodimo ova teška vremena. Ako nema nikakvog otkupa, pa šta, Srbi su trgovali na pijacama i vašarima i pod Turcima i pod raznim okupatorima. Opstali smo.

Ne uzimati nikakve kredite i ne ulaziti u nikakve lažeobećavajuće projekte u kojima možete izgubiti imanja od hipoteka ili raznim drugim prevarama.

Tako možemo povratiti poštovanje svoje dece. Jer danas na njih svi drugi utiču, a roditelji ih hrane.

Privodimo sebe i decu Hristu, jer jedino je on večan. Kada u dušama našim zablista ljubav prema vrlinama, onako kako nas naša vera pravoslavna uči, tada će ovi demonski napadi veštih pobeći od nas i mi možemo dostići istinsku slobodu. A ona je samo u Hristu.

Pravda drži sela i gradove - poručuju nam naši sveti preci.



O Gospode Isuse Hriste, podaj nam hrabrosti i trpljenja da Tobom živimo, da u Tebi uzrastamo i Tobom merimo sebe i svet oko nas. Amin.




Monahinja Atanasija
MANASTIR RUKUMIJA